Интензивна површинска експлоатација угља у други план потиснула је пољопривреду за коју у овом крају постоје повољни услови. Са планираном производњом лигнита до 35 милиона тона годишње, с обзиром на утврђене резерве, на површинску експлоатацију угља може се рачунати у наредне две до три деценије. Стратези дугорочног развоја отуда нису окренути само рударству и енергетици. Све чешће се подсећа да овај крај поседује изванредне услове за ратарство, сточарство и виноградарство. Ту се већ сада, али много мање него што је могуће, производити здрава храна. Долине готово свих река у овом крају, изузев загађењима изложене Колубаре, пружају шансу да се пољопривредна производња знатно унапреди и увећа а то је подстицај и за прерађивачку индустрију. Неки путокази и у овом погледу могу се наћи у прошлости. Остало је, на пример, забележено да је далеке 1895, некако баш у време када је почињала скромна јамска експлоатација угља у овом крају, начелник среза колубарског Петар Марковић обавештавао Министарство привреде Краљевине Србије да се из тадашњих општина лазаревачког краја “може извући: из Трбушничке 160.000 кг. пшенице и 1.000 говеда, из Чибутковачке 150.000 кг. пшенице, из Барошевачке 300.000 кг. пшенице, из Смрдљиковачке (Брајковачке) 80.000 кг. пшенице, 2.000 говеда и 7.000 свиња, из Даросавачке 800.000 кг. пшенице и 1.000.000 кг. кукуруза.“
У то време трбушничка општина производила је годишње 500 тона сувих шљива и хиљаду тона пекмеза а лазаревачка 250 тона сувих шљива и две хиљаде тона пекмеза.